Српски језик има дубоке корене у словенској писменој традицији, чији се почеци везују за средњи век и развој ћириличног писма. Ћирилица није само средство записа, већ простор у коме се обликовала писана култура, памћење и историјски континуитет српског језика. Током векова, ћирилица је била носилац књижевности, верских текстова, хроника и научних списа. У временима политичких промена и историјских прекида, управо је писмо било један од кључних чувара језичког идентитета. Манастири, преписивачке школе и библиотеке представљали су места где се језик не само чувао, већ и развијао, прилагођавајући се потребама свог времена. Историја српског језика исписана ћирилицом сведочи о трајности и отпорности културе која је успевала да опстане упркос бројним изазовима. Ћирилица је омогућила да се знање преноси кроз генерације, да се језик обликује у писаној форми и да се очува веза између прошлости и садашњости. У савременом контексту, ћирилица не представља супротност модерности, већ њен темељ. Она подсећа да сваки савремени израз има своје историјско упориште. Када се данас научни текстови преводе и објављују на српском језику ћирилицом, они настављају један дуги низ писмености у коме се знање сматра вредношћу која траје. У оквиру пројекта APOD, ћирилична верзија представља управо тај континуитет: исту мисао, исти садржај и исту научну прецизност, изражене кроз писмо које је вековима било носилац културне и језичке меморије. Тако се савремена астрономија повезује са историјом језика, показујући да знање није ограничено временом, већ да се непрекидно надовезује на оно што је већ записано.

Љиљана Грачанин